Pesme

 

Ima to neko tajno mesto,

gde su bile njene punacke usne!

Prostor…

Kada sam prvi put osetio drhtavicu i bol,

kada kosmos vise nije bio enigma,

kao i ljudi…

Macke sto predu,

psi sto laju i zavijaju!!

Ima te neke neoposive trunke,

neke ustreptalosti,

dok cekas na stanici  voznju ka nekom beskraju,

sto donela je ta tajnovitost.

Ona bridi ali ne doziva

jer tu je u tebi…

 Ista a razlicita kao i u svima,

dok se dan napinje

a noc ispunjava nestvarnim mukom.

Ima to neko tajno mesto,

van bilo kog vremena,

kad probudi se smelost

i ne obracas paznju…

Nisi vise Sizif zivota,

postajes Gandi, razumevanja!

Na pasareli jednog sveta,

koji te iscekuje,

koji te ceka…

 

 

 

Vetar tera nemirno more.

Na obali čujem glas što zove.

Dodirujem ruke tvoje

u mislim što se za nas mole.

 

I kako pusto deluje

u daljini spoj mora i neba

i sve u šta verujem,

sad kada mi najviše trebaš.

 

I ova šaka peska,

puštena kroz vetar,

zajedno sa svim pesmama,

nosi moj osmeh setan.

 

Daleko na pučini,

pojavi se kao sirena

i učini mi,

da nastavim da snevam.

 

I kad se podignu talasi

nekako tihi a napadni,

nailazim da samo bol sebi nanosim,

neznajući ni gde, ni kako si. (Dalje)

Dugo nisam čamio nad obrisima svoje duše.

Nad papirom, nad mislima što oplemenjuju i guše.

Dugo nisam usled svih događaja pisao,

ali tebe sam imao...

Sada je svako jutro stecište gladi, bezdan i kraj,

a sjaj papira podno večernje lampe žal.

 

A ko ti treba?

U usnuloj noći, žeđi za iskaljenjem nagona.

Kad želis da provučes preste nekome kroz kožu i uzmeš dušu napola.

 

A ko ti treba?

Kad u zanosu stvarate elemntarne čestice.

I u vijugavim pokretima i od samih sebi veći ste.

 

A ko ti treba?

Kad iznureni i sada već obgrljeni seratoninom,

tiho ćaskate uz vino sa dimom.

 

A ko ti treba?

Kad u sred noći pod košmarom i u hladnoći,

prodrman, kraičkom oka vidiš nju što kraj tebe noći

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.