Pesme

Vetar tera nemirno more.

Na obali čujem glas što zove.

Dodirujem ruke tvoje

u mislim što se za nas mole.

 

I kako pusto deluje

u daljini spoj mora i neba

i sve u šta verujem,

sad kada mi najviše trebaš.

 

I ova šaka peska,

puštena kroz vetar,

zajedno sa svim pesmama,

nosi moj osmeh setan.

 

Daleko na pučini,

pojavi se kao sirena

i učini mi,

da nastavim da snevam.

 

I kad se podignu talasi

nekako tihi a napadni,

nailazim da samo bol sebi nanosim,

neznajući ni gde, ni kako si. (Dalje)